Danas sam razmišljala o prijateljstvu. Imala sam inspiraciju: jedna poznanica se požalila kako joj je jedno divno prijateljstvo prestalo jer se frendica udaljila. Bilo je tu još nekih primjedbi kao dok sam joj trebala bila sam joj podrška, a kad je ona meni zatrebala jednostavno me počela izbjegavati i bla, bla, bla….

Koliko ovakvih priča sam čula? Vjerojatno bezbroj. Koliko sam ovakvih proživjela? Ako ne bezbroj, onda Bogami popriličan broj.

Svim prekinutim prijateljstvima je zajedničko da je uvijek ona druga strana odgovorna za prekid prijateljstva jer nije pokazala dovoljno odanosti, nije bila oslonac kad je trebalo i ostalo što ide uz to. Narator je uvijek taj koji je ulagao u prijateljstvo, bio sve ono što ona druga strana nije. Prema mom iskustvu, a imam ga poprilično, prekid prijateljstva je čak gori od prekida veze ili kraja ljubavi. U ljubavnim vezama nekad neki partner i preuzme odgovornost i to iskreno, a ne samo deklarativno. Kod prekida prijateljstva toga nema ni deklarativno, a ne iskreno. Čak ni pred samim sobom.

Kad dođe kraj postavljaju se pitanja je li to prijateljstvo bilo iskreno? Jest, ali nije moglo izdržati test vremena.

Pitanja su suvišna. Prijateljstvo jednostavno nije bilo onakvo kakvo očekujemo.
Meni npr. nikada nije bio sporan kraj nekog prijateljstva, ali nisam voljela nejasne situacije. Dakle, ako više nismo prijatelji onda zašto nismo?
I da, ima više vrsta prijateljstava. Nije svaki prijatelj/ prijateljica za sve. Ne može biti. Neko je dobar u kriznim situacijama i takvi su kod mene na najvišoj skali. Mada su ponekad dosadni 🙂 Drugi su dobri za svakodnevna druženja, zabavni, dobri za izlaske, sitne usluge…Često ne funkcioniraju najbolje u kriznim situacijama i oslanjaju se na nas ili nekog drugog. Ali takvi su.

Ja imam i jedne i druge. Prihvatam ih takve kakvi jesu jer sam svjesna da ni ja nisam savršena prijateljica.
Bilo bi idealno da s prijateljicom izlaziš, zabavljaš se, a kad iskrsne problem da podmetne leđa više nego ti ili ja. Ali ne treba zaboraviti da i drugi isto očekuju.

I onda se u očekivanjima mimoiđemo. Svako svojim putem. Kome ne smetaju nejasni razlazi  otrača to s nekim drugim „najboljim“ prijateljem i to je to. Kome smetaju kao meni npr. razgovara s tim prijateljem/prijateljicom i to ne mailom niti preko telefona već ako treba postavi  zasjedu, kažu jedni drugima šta im je na duši i još više i brže se udalje.

Nekad nakon godina i godina ostane tek poneka uspomena, budemo zamijenjeni nekim drugim licima, a i u naš život uđu neke druge osobe.
Prijateljstva , kao i ljubavi mogu prestati i prestaju, ali o prošlim ljubavima i o prošlim prijateljima nikada ne treba ružno pričati. Barem ne na glas.