Sinoć sam povjerovala da su svi oni filmovi o ljudima koji na neki način izgube kontrolu nad svojim životom rađeni prema istinitim događajima.
Naime…Nakon mnooogo vremena posjetim fb. Ukoliko se preda mnom pokaza početna stranica utoliko mi u inbox počeše pristizati pitanja puna čuđenja šta to im šaljem?
Stvarno, šta im šaljem?
Ne samo šaljem nego i objavljujem po raznim stranicama koje promovišu zdrav život, izbore za načelnika, kozmetiku ovu ili onu, video uradke najblaže rečeno explicitnih početnih slika. Svaki klik bilo gdje, pa makar i na prazan prostor, jednako je jedan share tog sadržaja.
Gluho i daleko bilo, što bi rekla moja nana rahmetli.
Pokušala sam brisati, ali brisaljka ne radi. Ne mogu ni poruku poslati niti objaviti da ja to nisam uradila već neki j.ni zlonamjerni virus. Nisam se čak mogla regularno ni odjaviti već onako silom se isključim.
Sad ne znam šta ću. Stid me ponovo na fb, a i da odem ko zna šta će se desiti? Ali, pomislih, u svakom zlu nešto i dobro: možda je i bolje da sam „ slala“ ovakve sadržaje nego ne dao Bog nešto čime bi me povezali sa terorizmom. Jer, ako je moguće ovo zašto ne bi bilo moguće i to drugo? Jest da me je poslije ovoga što mi se desilo sram, ali valjda neće biti nekih fizičkih posljedica što nakon ove druge varijante ne bi bilo isključeno.
I hajde ti sad objasni nekome da ja nisam posjećivala te nekakve stranice s oznakom tri x-a i otud povukla one „bezobrašćine“. Neću ni objašnjavat, ali neću se više ni smijati onima koji tvrde da je za neke njihove belaje kriv internet.