Znate one situacije kad ne znate šta biste rekli? Odnosno, svašta biste rekli, al nemate kome. Ko vas čuje ne tiče ga se. Koga se tiče niti čuje niti haje niti hoće da haje.
Rijetko sam na fb, a sinoć sam shvatila i zašto. Dođe mi poziv-obavijest da potpišem peticiju protiv emitiranja Big Brothersa. Peticiju!? Ma daj, molim te…
Nisam znala šta bih odgovorila, pa sam pisala i brisala i na kraju samo rekla: “predlažem da promijenite kanal, biće učinkovitije”.
I zaista, da samo njih 80 000 koliko kažu da ih je do juče potpisalo peticiju promijeni kanal i ne gleda taj idiotluk ne bi Big Brothers bilježio rekordnu gledanost u svakoj sezoni.
Zamislite da se javno objave domaćinstva koja prate pomenuti sadržaj koliko bi bilo na spisku onih koji su potpisali peticiju. Haha nema ništa od toga, znam, ali ništa me ne sprečava da zamislim kako bi se “vadili”: “ma ja slučajno prebacio…”, “komšinica došla i hoće da gleda, ja inače to ne gledam…” i ko zna kakvih još isto tako maštovitih pravdanja.
Pa ko ga onda gleda?
Ista stvar i sa ovim bojkotovanjem svega i svacega. Da smo jaki na djelu koliko na lajkovanju kojekakvih peticija, bojkota, dijeljenja humanitarnih akcija bilo bi drukcije. Lakse je lajkati nego nesto konkretno uraditi.
Definitivno je narod u duhovnoj krizi.Al najgore je kad kažu pa svi to gledaju, rade zašto ne bih i ja? Pa hajde digni gu*icu pa nešto konkretno uradi.
Hvala Bogu pa sam operisana od tv svakako, ja nedavno slusala onu pjesmu poso kuca kuca poso iscipala se 😀
Ljudi su glupi i tu nema pomoci 😀