Nakon nekoliko desetljeća u koži žene mogu da konstatujem da sam zbunjena.

Šta žene žele?

Pa bilo bi lahko kad bi i mi same to znale.

Evo, ona jedna prikuplja potpise za peticiju da može na posao u štiklama, a ona druga da ne mora. A mene ni jedna ni druga nisu pitale želim li ta njihova pravila čak i ako se izbore za njih!?

Prvo hoćemo da smo ženstvene i privlačne, a onda nam smeta što nas smatraju lutkama.

Hoćemo da smo ravnopravne dok ne zatreba novac zaraditi kopanjem npr. malina, a onda se sjetimo da smo žene i da će nam se nokti polomiti i na sav glas vičemo da smo slabiji spol.

Hoćemo prava, a da se neko drugi izbori za njih i opet vičemo i pitamo gdje su ti džentlmeni, jesu li izumrli!

Hoćemo pravo da se oblačimo kako hoćemo, a kad nam štikle postanu imperativ onda krvavih i deformisanih prstiju tražimo pravo da ih ne nosimo.

Hoću –neću! Nije ni čudo što muškarci ništa ne razumiju kad ni ja ne razumijem.